Архиве

КРВНИ СИСТЕМ

Циркулациони систем кичмењака састоји се од крвног и лимфног система и обухвата срце и крвне и лимфне судове кроз које крв и лимфа циркулишу (систем затвореног типа).

Основна функција овог система је:

-транспорт различитих супстанција (кисеоник, хранљиве материје, ензими, хормони, угљен-диоксид, вишак воде и електролита, различита једињења која садрже азот-продукти разлагања и тд.)

-транспорт топлоте

На местима примања или одавања различитих супстанција из циркулационог система налази се сложена мрежа капиларних судова чиме се обезбеђује близак контакт крви и ткива примаоца.

СРЦЕ– централни орган крвног система који функционише као пумпа за потискивање и усисавање крви.Смештено у срчаној кеси-перикарду.Пулсирање срца се састоји у наизменичном сакупљању преткомора и комора-систоли и њиховом ширењу-диастоли.Између срчаних комора и преткомора, као и између комора и артерија налазе се залисци који спречавају враћање крви.

МАЛИ КРВОТОК-пут крви из десне срчане коморе преко плућне артерије до плућа где преко плућних капилара у алвеолама узима кисеоник, а испушта угљен-диоксид и из плућа плућним венама доспева до леве преткоморе.

ВЕЛИКИ КРВОТОК-пут крви из леве коморе преко главне артерије-аорте и осталих артерија доспева до свих органа.

АРТЕРИЈСКИ КРВНИ СУДОВИ– одводе крв од срца до капилара.

ВЕНСКИ КРВНИ СУДОВИ-доводе крв у срце од капилара.

КОЛУСТЕ И РИБЕ– срце се састоји од венозног синуса у који се уливају основни венски крвни судови, преткоморе, коморе и артериозног конуса; кроз њега протиче искључиво дезоксигенисана крв.

Прелазак на плућно дисање доводи до промена у грађи срца.Кроз срце протиче оксигенисана и дезоксигенисана крв.Делимично или потпуно раздвајање токова оксигенисане и дезоксигенисане крви омогућава формирање преграда на нивоу комора и преткомора, као и трансформација крвног суда који полази са артериозног конуса.Плућном веном оксигенисана крв се допрема до леве половине срца- преткоморе и коморе, а у десну половину срца долази крв из венозног синуса који је код већине гмизаваца, птица и сисара редукован тако да се главни венски судови празне директно у десну преткомору срца.Артериозни конус код ових група је такође редукован.Плућном аретијом крв одлази из десне коморе у плућа, а из леве коморе помоћу артерија и системских судова оксигенисана крв одлази у остале делове тела.

КРОКОДИЛИ, ПТИЦЕ И СИСАРИ-токови оксигенисане и дезоксигенисане крви су у потпуности раздвојени, док код осталих група долази до делимичног мешања оксигенисане и дезоксигенисане крв

 

 

 

 

АРТЕРИЈЕ

КОЛОУСТЕ И РИБЕ– од артерије која полази из срца у нивоу ждрела одвајају се парни аортини луци који допремају дезоксигенисану крв до капилара у шкргама.Након размене гасова са водом од шкрга воде крвни судови који се уливају у парне делове аорте.

КИЧМЕЊАЦИ СА ПЛУЋНИМ ДИСАЊЕМ-плућа снабдевају крвљу плућне артерије, формирају се артерије које одводе крв у главени регион, луци који допремају крв до осталих делова тела.

ВЕНСКИ СУДОВИ

Једну групу венских судова кичмењака чине крвни судови из цревног канала, јетре, жуманчишне кесе ембриона и репа.

Другу групу венских судова чине судови који допремају крв у срце из предњих делова трупа, главеног региона и парних екстремитета.

Трећу групу венских судова чине абдоминални судови који доводе крв из задњих делова телесног зида и делимично из парних екстремитета.

Постоје и плућне вене код кичмењака са плућима.

ЛИМФНИ СИСТЕМ

Код лимфног система постоје само доводни крвни судови кроз које се лимфа креће и улива у венске крвне судове у близини срца.Кретање лимфе је споро и зависи од покретања делова тела или органа.На лимфним судовима могу постојати проширења- лимфни синуси.Лимфни судови прожимају скоро све органе осим ценатралног нервног система, ока итд.Лимфна ткива-лимфни чворови, крајници, слезина такође припадају лиумфном систему.

ЗГЛАВКАРИ-Arthropoda

Зглавкари представљају најмногобројнији филум у свету животиња.До данас је описано негде око 1 500 000 врста овог животињског типа, што чини 80% свих до сада познатих рецентних (данас живећих) врста животиња.Зглавкари насељавају сва водена и сувоземна стаништаТо су једине животиње, осим још неких кичмењака, које су се у знатном броју врста адаптирале на летење.

Артхропода и Аннелида су сегментисане и имају многе заједничке или сличне карактеристике.Аннелида и Артхропода су највероватније настали од заједничког претка
 

  • хетерономно метамерни
  • спољашња метамерија не одговара унутрашњој
  • као последица међусобног срастања сегмената код зглавкара се јавља регионална диференцијација тела те разликујемо:
главу (cephalon),
груди (thorax) и
трбух (abdomen).
Изузеци су ракови и пауци
Појава  локомоторних органа, који су обезбедили ефикасне и брзе покрете, нпр. при лову, бекству, одбрани и сл

1.Екстремитети, чланковити, зглобно спојене, функционишу по принципу полуга, а покрећу се системом попречнопругастих мишића
2.Крила , су парни органи и служе за летење
За све зглавкаре (Артхропода) карактеристично је присуство чланковитих екстремитета, при чему су чланци покретно зглобљени
 

Тело Артхропода је заштићено хитинском кутикулом, па изостаје трепљасти епител
Хитин је прожет неорганским солима и представља моћну заштиту унутрашњих делова тела
Служи  и као ослонац мишићима и осталим меким деловима тела, тако да се назива егзоскелетом.
Кутикула се повремено одбацује и замењује новом у току тзв. пресвлачења
први пут у еволуцији животиња се јављају снопови попречнопругасте мускулатуре,Функција мишића је у кретању и у суштини је иста као код кичмењака, с тим што су овде мишићи причвршћени за унутрашње делове егзоскелета, а код Вертебратамишићи се налазе везани на спољашњој површини ендоскелета

 Крвни систем
 

Отвореног  типа, али води порекло од затвореног крвног система Аннелида
Срце  зглавкара се састоји од једне или више комора, које су линеарно распоређене и поседују парне бочне отворе – остије.
срце је смештено у перикардијуму који је део миксоцела, а крв у срце доспева преко остија из перикардијалне дупље 
из срца крв одлази судовима, а затим се разлива у лакунарни систем, доспевајући до свих делова тела.

Annelida-чланковити црви

 ОПШТЕ ОСОБИНЕ

•Билатерална симетрија
•Триплобластични
•Хомономно сегментисани
•Цефализација
•Прави целом
•Затворен систем за циркулацију
•Ларва трохофора
  

Сегментација (метамеризам)
 

•Правилно, серијско понављање истих органа дуж уздужне осе тела
–Спољашња – сви телесни слојеви
–Унутрашња – само унутрашнји органи
•Хомономна сегментација (Аннелида) – сегменти дуж читавог тела истоветни
•Хетерономна (Артхропода) – групе сличних сегмената чине телесне регионе (главени, грудни, трбушни)
  

•Сви сегменти једнаки осим првог (простомијум) и последњег (пигидијум)
•Обухвата ектодерм и мезодерм
•Црево није сегментсано
•Полне жлезде само у неким сегментима
 

Телесни зид
 

•Епидермис
•Мишићи
•Параподије
–кожно мишићни наставци за кретање
–чекиње (хета)
 
 

Нервни систем
 •Лествичаст

•Ганглије се понављају дуж тела у сегментима
•Повезане уздужним и попречним везама (лествичасто)
  

Варење
 •Једини систем који није сегментисан

 
Дисање
 •Углавном преко коже

•Неке имају шкрге
 
Циркулација
 •Затворен крвни систем

•Неки судови имају способност контракција
 У сваком телесном сегменту пар МЕТАНЕФРИДИЈА
 
Размножавање
 •Зависно од групе могу бити хермафродити или одвојених полова

•Бесполно размножавање пупљењем, регенерација
•Код Полихета ларвени ступањ – трохофора
 
КЛАСИФИКАЦИЈА
 

•Classis: Polychaeta – mnogočekinjaste gliste
•Classis: Archiannelida – arhianelide
•Classis: Oligochaeta – maločekinjaste gliste
•Classis: Hirudinea – pijavice
 
 

Classis: Polychaeta – mnogočekinjaste gliste
 

•ОПШТЕ ОСОБИНЕ
–Већином морски организми; ретки у слаткој води или влажној земљи
–5000 врста
–5-10 цм; неки до 3м
–Неки су сесилни и живе у цевчицама, неки рију у песку, неки пливају
  

•СПОЉАШЊА ГРАЂА:
–Многобројне чекиње на параподијама
–Изразита сегментација
•ПРОСТОМИЈУМ са антенама, очима и другим израштајима
•ПЕРИСТОМИЈУМ са устима састављен од више сегмената без параподија
  

РАЗМНОЖАВАЊЕ
–Одвојених полова
–Ларва трохофора
–Слободно плива неко време, затим почиње сегментација од задњг дела ка предњем
 
 Classis: Oligochaeta – maločekinjaste gliste
na primeru kišne gliste Lumbricus terrestris

 

•ОПШТЕ ОСОБИНЕ
–Све копнене глисте
–Спољашња и унутрашња хомомерна сегментација
–1мм – 2м
–Немају параподије; чекиње излазе директно из телесног зида
–Простомијум веома редукован (нема израштаја са очима, тентакула…)
  

•ТЕЛЕСНИ ЗИД
–Жлездани, једнослојан епител који лучи танку кутикулу
–Испод епитела везивно ткиво и сегментно распоређени мишићи:
•СПОЉНИ – кружни (издужују и тање сегменте)
•УНУТРАШЊИ – уздужни (скраћују и задебљавају сегменте)
–Крећу се наизменичним контракцијама мишића издуживањем и скраћивањем тела, а одупиру се хетама
  

•ЦЕЛОМ
–Парни мешкови у сваком сегменту
–Паријетални и висцерални перитонеуми се спајају изнад и испод црева образујући МЕЗЕНТЕРУ
–Између сегмената се јављају СЕПТЕ које представљају сслепљене листове перитонеума. Кроз њих пролазе нервни ланци и крвни судови
–Мезентере и септе држе црево у централном положају
 
  •КРВНИ СИСТЕМ

–ЗАТВОРЕН
–СРЦЕ:
•ДОРЗАЛНИ КРВНИ СУД
•5 пари предњих бочних судова
–Крв тече кроз дорзални крвни суд од задњег ка предњем делу, а кроз вентрални од предњег ка задњем делу
 
  •ИЗЛУЧИВАЊЕ

–Метанефридије
–Метанефридија почиње левкастим отвором (нефридиостом) у у задњем делу целомског мешка
–Од левкастог отвора полази одводни канал који пробија зид септе, увија се, прелази у цеолмски мешак суседног сегмента и излива се у спољашњу средину кроз трбушно постављен отвор (нефридиопору)
  
•ЦРЕВНИ СИСТЕМ:
–Није сегментисан
•Усни отвор, усна дупља, мишићаво ждрело које ради као пумпа, једњак, вољка, желудац дебелих зидова, средње, задње црево, анални отвор
–Хране се под земљом, гутајући све пред собом и издвајајући било какву присутну храну, а остатке избацују на задњем крају
 

  •РАЗМНОЖАВАЊЕ

–ХЕРМАФРОДИТИ
–Мушки и женски полни систем се налази од 9.-14. сегмента
–Парење се одвија између две јединке тако што приђу једна другој главама, обе ослобађају сперму у канале
–Посебна творевина КЛИТЕЛУМ (задебљали појас који окружује неколико сегмената у предњем делу) лучи слуз која преноси сперму и формира кокон у који се полажу јаја. Кокон се одбацује
  

Classis: Hirudinea – pijavice
 

•ОПШТЕ ОСОБИНЕ
–300 врста
–Копнене воде, влажна станишта (тропске кишне шуме)
–33 сегмента (имају секундарне сегменте ануле али само површински)
–Немају параподије ни чекиње
–Немају септе
–Могу бити паразити или грабљивице
–ПИЈАВКЕ
•Око усног отвора
•Неколико задњих сегмената су спојени и стварају задњу пијавку
 
 

МЕКУШЦИ-пужеви, шкољке, главоношци

Погледајте презентацију са часа у којој ћете моћи да видите опште карактеристике мекушаца, као и посебне одлике грађе и изгледа пужева, главоножаца и шкољки и разлике међу њима.

phyllummollusca

Еуметазое

Жарњаци су животиње из типа Cnidaria и представљају најједноставније еуметазое, радијално симетричног тела. Постоји око 10000 врста. Заједно са типом реброноша (Ctenophora) припадају групи дупљара

Грађа

Телесни зид се састоји од спољашњег ектодермиса и унутрашњег ендодермиса, а између ова два слоја је нећелијска мезоглеја.Телесни зид обавија тзв. гастро-васкуларну дупљу у којој се поред варења хране врши и транспорт сварене хране до свих делова тела [гастер= желудац; вас =крвни суд]. Ова дупља има само један отвор преко кога улазе хранљиви састојци и излазе несварени састојци.

Физиолошки процеси и системи органа

Хране се ситним организмима које хватају тентакулама (пипцима) и убацују кроз усни отвор. Варење хране је унутарћелијско и врши се у ћелијама са псеудоподијама, које се налазе у ендодермису.

Жарњаци, (као и сунђери), немају крвни, респираторни ни екскреторни систем.

У епидермису се налазе епителомишићне ћелије, које учествују у покретању читавог организма или његових делова (тентакула), затим се налазе жарне ћелије или книде и нервне ћелије. Жарне ћелије су нарочито сконцентрисане на тентакулама које служе за хватање плена, а могу имати улогу и у одбрани

Код жарњака се први пут у живом свету јавља нервни систем и то у најпростијем облику – дифузан (мрежаст) нервни систем. Нервне ћелије су разбацане без неког нарочитог реда по епидермису и међусобно су повезане у мрежу (дифузум).

Размножавање

Жарњаци, се јављају у два облика као полип и медуза. Код жарњака који имају оба ова облика, долази до смене генерација. Полип је бесполна генерација која се размножава пупљењем (бесполно), а медузе се размножавају полно образовањем гамета (сперматозоида и јајних ћелија). Из оплођене јајне ћелије развија се ларва планула. Полипи су сесилни организми, док су медузе слободнопливајуће. Разликују се и по облику – медузе су облика кишобрана, а полипи имају цилиндричан облик.

Класификација

Извршена је према томе који морфолошки облик имају. Деле се на три класе:

  • Hydrozoa, полипи и медузе;
  • Scyphozoa, медузе
  • Anthozoa, корали и морске сасе

Погледајте медузе

Погледајте корале

Погледајте морске сасе

A ЕВО И ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

Дупљари

Паразое(Placozoa, Porifera)

Паразое су група животиња (Animalia) у који поред сунђера (Porifera) спада још само једна једина врста Trichoplax adhaerens, једина врста унутар групе Placozoa. Заједничко овим животињама је у првом реду негативна дефиниција: немају специјализирана ткива као што су нервна и мишићна ткива, немају никакве органе и немају ни једну врсту симетрије тијела.

Плакозое (Placozoa) су тип најпростијих вишећелијских животиња које немају ткива и органе. Једина пронађена и описана врста плакозоа је трихоплакс (Trichoplax adhaerens). Открио ју је 1883. године истраживач Шулц у акваријумској води узетој из Јадранског мора Име врсте адхеренс добила је по томе што лепо приања за површине чак и стаклене. Нешто касније је описана још једна врста (Treptoplax reptans), пронађена у Тиренском мору, али њено постојање није поновно потврђено. Тако, трихоплакс остаје једина доказана врста овог типа животиња. Ова врста је распрострањена у свим тропским и суптропским морима и океанима, у областима близу копна — коралним гребенима или сланим мангровама.Трихоплакс подсећа на вишећелијску амебу тиме што приликом кретања мења облик тела. Величина тела се креће до 4 мм у пречнику и оно је спљоштено у леђно-трбушном правцу и асиметрично.Дуго после открића за трихоплакс се сматрало да је ларва неких дупљара да би тек 1971.г  било откривено да има способност полног размножавања чиме је доказано да се ради о одраслој животињи, а не ларви. Цитогенетичка и молекуларногенетичка истраживања потврђују да није у питању животиња сродна дупљарима

Њихово тело се састоји од слојева епителијалних ћелија:

  • леђног (дорзалног)
  • трбушног (вентралног)
  • средишњег, који се налази између претходна два слоја и у њему се налазе шупљине, простори између ћелија, испуњене течношћу.

Размножавање се код трихоплакса обавља се на два начина — бесполно и полно. Бесполно размножавање одвија се деобом тела. При полном размножавању, потребно је образововати сперматозоиде и јајне ћелије. Типични животињски сперматозоиди нису никада пронађени код трихоплакса. Сперматозоидима се сматрају делови фрагментисаног тела. Полно размножавање никада није документовано/испраћено у лабораторији, али је примећено браздање оплођене јајне ћелије.

Сунђери су водене вишећелијске животиње из раздела Spongia (Porifera). Углавном су морски, сесилни организми са изузетком једне фамилије (по неким класификационим схемама, четири фамилије) са слатководним врстама. Први истраживачи/природњаци су сматрали сунђере биљкама, услед сесилног начина живота. Животињске особине сунђера су прво описане 1756. године, а потврђене 1765. године када је уочен и описан проток воде кроз тело сунђера и покрети отвора на телу. Сунђери су најчешће колонијални и асиметрични организми. Адулти не поседују нервни систем.

Тело сунђера се састоји од телесног зида који садржи многобројне отворе – поре (отуда назив Porifera) и затвара унутрашњу дупљу названу спонгоцел. Вода, са ситним честицама хране у њој, улази кроз многобројне поре, пролази кроз канале и коморе у телесном зиду, до спонгоцела, одакле се избацује кроз отвор оскулум.

Тело сунђера је изграђено на један од три основна начина/типа грађе: аскон, сикон или леукон. Најједноставнији и изворни тип грађе, аскон, представља у суштини шупаљ и танак цилиндар. Код сикон типа грађе је, у односу на полазни аскон тип, повећана површина контакта хоаноцита са водом, а смањена запремина спонгоцела, набирањем телесног зида.

 Хранљиве честице из воде доспевају у специјалне ћелије јединствене само за сунђере, познате као ћелије са огрлицом (хоаноците). Честице хране су представљене углавном бактеријама и другим микроорганизмима, као и делићима органске материје у распаду. Честице захватају хоаноците, а интрацелуларно варење се одвија у самим хоаноцитама или чешће у тезоцитама (врста археоцита), којима хоаноците предају хранљиве честице. Поједини сунђери током филтрације улазе у симбиозу са појединим алгама и протистима. Изузетак међу сунђерима што се исхране тиче су представници фамилије Cladorhizidae који су карниворни, а хране се малим рачићима (варење плена је код њих екстрацелуларно).

Не постоје респираторни органи код сунђера – снабдевају се неопходним кисеоником директно из спољашње средине (воде), дифузијом. Екскреција се обавља кроз оскулум и целом површином тела – избацују се несварене грануле хране распадањем амебоидних ћелија, а отпадни гасови дифузијом прелазе у воду. Неки сунђери избацују и токсичне/иритантне материје које могу изазвати запаљенске реакције на кожи човека.

Сунђери припадају вишећелијским бескичмењачким животињама, али нису праве вишећелијски организми јер немају ткива и органе. Састоје се од ћелија које су у високом степену независне што се може доказати врло једноставним експериментом. Тело сунђера се пропусти кроз најфиније сито од свиле чиме се буквално раздвоји на појединачне ћелије. Ако се тако исецкани сунђер врати у природну средину, појединачне ћелије ће се након око три седмице поново удружити у целовиту јединку. Управо је доказано да ћелије могу опстати потпуно независно једна од друге. Ни једна друга животиња не би преживела овакаво сурово комадање.

Веома дуго су сунђери, због свог сесилног начина живота, сматрани биљкама. Додатну забуну уноси и њихова јарка обојеност, са црвеном, наранџастом и жутом као преовлађујућим бојама. Неки сунђери (нпр. у Бајкалском језеру) су чак и зелено обојени, само што та боја не потиче од њиховог пигмента већ од пигмента једноћелијских алги које живе са њима у симбиози. Савремени биолози су и данас збуњени присуством пигмената у телу сунђера који живе углавном у условима таме, а познато је да се функција пигмената везује за светлост.

Скелет може бити изграђен од рожних влакана или минералних игала. Рожна материја,спонгин, је по хемијском саставу блиска свили. Скелетна влакна тиме добијају еластичност, а и неопходну чврстину. Минералне иглице изграђене од силицијум-диоксида су правилног геометријског облика и спајају се врховима грађећи нежан, стакласт и решеткасти скелет. Осим тога минералне иглице код великог броја сунђера могу да буду од калцијум-карбоната тако да граде чврст, масиван скелет. Међутим, има сунђера који су без скелета, али су јако малих димензија што указује колико је за ове животиње важно присуство потпоре у њиховом телу.

Размножавање сунђеpа врши се на два начина:

  • бесполно и
  • полно.

Бесполно се размножавају:

  • пупљењем и
  • фрагментацијом (откидањем делова тела).

При пупљењу се образују унутрашњи пупољци – гемуле, које се образују када наступе неповољни услови (зима), падају на дно где мирују до пролећа када се из њих развија нова јединка.

Полно размножавање се врши образовањем сперматозоида и јајних ћелија у истој јединки (хермафродити). Оплођење се врши између две јединке.

Тип Porifera се најчешће дели на три класе, које обухватају савремене представнике овог типа. Узимајући у обзир и претпостављене филогенетске односе међу савременим и изумрлим класама, најадекватнија би била следећа класификациона схема:

  • подтип Symplasma – Стакласти сунђери, поседују синцицијална ткива; спикуле су силикатне троосне (при том шестокраке)
    • класа Hexactinellida
  • подтип Cellularia – Сунђери са ћелијским (целуларним) ткивима
    • класа Demospongiae
      • поткласа Homoscleromorpha
      • поткласа Tetractinomorpha
      • поткласа Ceractinomorpha
    • класа Calcarea
      • поткласа Calcinea
      • поткласа Calcaronea
    • класа Archaeocyatha

Погледајте како изгледају неке врсте сунђера

А можете видети и ово

Ево и презентације са часа

phylumporifera

Праживотиње ( Protozoa )

Да ли знате које су то праживотиње?

 Где живе?

 •Једноћелијске еукариотске животиње које припадају царству протиста (Protista).

•Тело праживотиња изграђено је од једне ћелије, која своје функције обавља разноврсним органелама и одговара појединачној ћелији у вишећелијском организму.
•Протозое имају следеће органеле :
органеле за кретање : псеудоподије, трепље (цилије) и бичеви (флагелуме);
органале за варење су хранљиве вакуоле у којима се вари храна (унутарћелијско варење);
органеле за излучивање – контрактилне вакуоле чија је примарна функција осморегулација (одржавање сталног осмотског притиска у ћелији) која се обавља избацивањем вишка воде; са том водом се избацују и непотребне материје;
органеле за примање дражи, каква је нпр. стигма (очна мрља) за пријем светлосне дражи, код бичара.

Грађа амебе

•Цитоплазма је диференцирана на:

-спољашњи, гушћи део назван ектоплазма и
-унутрашњи, ређи део ендоплазму.
 
•Цитоплазма може да буде без мембране (код амеба ), са мембраном (назива се пеликула), док многе протозое образују и љуштуру.
 А како изгледа амеба-погледајте један филмић

Грађа парамецијума

•Протозое могу да садрже једно или већи број једара. Код вишеједарних протозоа, какви су трепљари, могу да се разликују два типа једра :

•Макронуклеус (вегетативно једро) и
•Микронуклеус (генеративно једро – учествује у размножавању).
 
Грађа бичара

 

 Погледајте зелену еуглену

Излучивање се врши на два начина :преко целе површине тела и контрактилним вакуолама
Примање дражи (углавном светлосних, тактилних и хемијских) се, такође, може вршити на два начина:целом површином тела и чулним органелама, каква је нпр. стигма (очна мрља)
Исхрана: аутотрофна и хетеротрофна
Хетеротрофно:холозојиски и сапробно
Оне које живе на телима других-ЕПИЗОИЧНЕ
Оне које живе у телима других-ЕНТОЗОИЧНЕ
КОМЕНСАЛИ
ПАРАЗИТИ
 

Начини полног размножавања су:
копулација (сингамија) – спајање гамета који могу да буду међусобно исти (изогамети) или различити (анизогамети);
коњугација – при којој се две јединке споје цитоплазматичним мостићем и размене микронуклеусе;
аутогамија – спајање микронуклеуса једне исте јединке
Волвокс
 

•Колонијални бичар: ВОЛВОКС

 
 

•Тип Протозоа се дели на:
1.Подтип SARCOMASTIGOPHORA (SARCODINA и MASTIGOPHORA)
2.Подтип SPOROZOA
3.Подтип CNIDOSPORA
4.Подтип CILIOPHORA
 
 О протозоама можете више сазнати овде